GABOR SARVAŠ lingvista, prvi borac za kulturu mađarskog jezika (rođen je u Adi, 22. marta godine 1832., umro je u Budimpešti. 12. oktobra godine 1895.). Za vreme borbi za slobodu mađarskog naroda javio se za domobrana, ali ga nisu primili zbog  njegove   mladosti. Nakon toga je stupio u benediktanski red, ali je godine 1852, posle mature ostavio red i počeo je studirati pravo. Studiranje je morao da prekine zbog bolesti.  

1858 je nastavnik u Jegri, 1860 u Baji, a između 1891 i 1869 u Požunu, u međuvremenu je položio profesorski ispit. Između 1869 i 1881 je profesor gimnazije u Budimpešti. Godine 1979 se oboleo od teške bolesti očiju.

Već su godine 1858. su mu objavljeni feljtoni u listu «Helđfutar», a na stranicama «Bajai Kezlenj» i «Aldunai Lapok» publikuje humoreske pod pseudonimom Pap Riška. Neko vreme je bio i jedan od urednika lsita «Aldunai Lapok». Postao je opšte poznat ligvističkim stvaralaštvom. Mađarska akademija nauka mu je poverila osnivanje časopisa za istraživanje i negovanje mađarskog jezika. Tako je godine 1872. pokrenuo časopis «Mađar Njelver» u kojoj se borio protiv nepravilnih tvorevina u mađarskom jeziku, i pisao je odlične etimološke članke. Oko novog časopisa su se okupljali najbolji mađarski istraživači nauke o jeziku (Žigmond Šimonji, Jožef Sinjei, Bernat Munkači itd.).

Gabor Sarvaš bio je član ugrofinskog društva u helsinkiju. Kao vatreni pobornik kulture mađarskog jezika zauzeo je stav protiv nasilne obnove jezika i prihvatanja nepotrebnih tuđinskih izraza. U istraživanjima postavio je okvire obnove jezika.U saradnji sa Jožefom Budenc i Aronom Siladi uređivao je I–III tom Zbirke jezičkih spomenika («Nyelvemlektar», Budimpešta, 1874-75.). Za svoj rad «Glagolska vremena u mađarskom» (1872) dobio je nagradu Akademije nauka. Sa Šimonjijem je uređivao Istorijski rečnik mađarskog jezika. Priznavajući njegov rad, Mađarska akademija nauka ga je izabrala za svog dopisnog, zatim i za redovnog člana.  Godine 1879 teška očna bolest narušava njegovo zdravlje, zaslepljuje ga, i godine 1881. odlazi u penziju.

    Glavna dela: Magyartalanságok (Pešta, 1867); A magyar igeidők (Pešta, 1872); A magyar nyelvújításról (Budimpešta, 1875); Magyar nyelvtörténeti szótár (I–III., Budimpešta., 1890 - 93.). - Literatura o njemu: Žigmod Šimonji: Sz. G. emlékezete (Magyar Nyelvőr, 1897); Žigmod Šimonji: Emlékezés Sz. G. rendes tag felett (MTA Emlékbeszédek, XV., Bp., 1912); Jožef Sinjei: Sz. G. születésének századik évfordulójára (Magy. Nyelv, 1932);  Mozeš Rubinji: Sz. G. Balassa emlékkönyv (Bp., 1934); Mozeš Rubinji: A százhúszéves Sz. G. (Magy. Nyelvőr, 1952. 2. sz.); Mozeš Rubinji: Emlékezések és tanulmányok (Bp., 1962)